1 Samuel 20

Serbian Cyrillic Version == Same Translators as Latin Version

1А Давид побеже из Најота у Рами, и дође и рече Јонатану: Шта сам учинио? Каква је кривица моја? И шта сам згрешио оцу твом, те тражи душу моју?

2А он му рече: Сачувај Боже! Нећеш ти погинути. Ево отац мој не чини ништа, ни велико ни мало, а да мени не каже; а како би то тајио од мене отац мој? Неће то бити.

3А Давид заклињући се опет рече: Отац твој зна добро да сам нашао љубав у тебе, па вели: Не треба да дозна за ово Јонатан, да се не ожалости. Али тако жив био Господ и тако жива била душа твоја, само је један корак између мене и смрти.

4А Јонатан рече Давиду: Шта жели душа твоја? Ја ћу ти учинити.

5И Давид рече Јонатану: Ево сутра је младина, кад треба с царем да једем, пусти ме дакле да се сакријем у пољу до треће вечери.

6Ако запита за ме отац твој, ти реци: Врло ми се молио Давид да отрчи у Витлејем град свој, јер је онде годишња жртва свега рода његовог.

7Ако каже: Добро, биће миран слуга твој; ако ли се разгневи, знај да је зло наумио.

8Учини, дакле, милост слузи свом, кад си веру Господњу ухватио са слугом својим; ако је каква кривица на мени, убиј ме сам, јер зашто би ме водио к оцу свом?

9А Јонатан му рече: Боже сачувај; јер да дознам да је отац мој наумио зло да те задеси, зар ти не бих јавио?

10А Давид рече Јонатану: Ко ће ми јавити ако ти отац одговори шта је зло?

11А Јонатан рече Давиду: Ходи да изађемо у поље. И изиђоше обојица у поље.

12И Јонатан рече Давиду: Господе Боже Израиљев! Кад искушам оца свог сутра у ово доба или прекосутра, и буде добро по Давида, ако не пошаљем к теби и не јавим ти,

13Нека Господ учини тако Јонатану и тако нека дода. Ако ли отац мој буде наумио да ти учини зло, ја ћу ти јавити, и оправићу те, и отићи ћеш с миром; и Господ нека буде с тобом као што је био с оцем мојим.

14А и ти, докле сам жив, чинићеш мени милост Господњу да не погинем;

15И нећеш ускратити милости своје дому мом довека, ни онда кад Господ истреби све непријатеље Давидове са земље.

16Тако Јонатан учини веру с домом Давидовим говорећи: Господ нека тражи из руку непријатеља Давидових.

17И још закле Јонатан Давида љубављу својом к њему, јер га љубљаше као своју душу

18Потом рече му Јонатан: Сутра је младина, и питаће се за те, јер ће твоје место бити празно.

19А ти чекај до трећег дана, па онда отиди брзо и дођи на место где си се био сакрио кад се ово радило, и седи код камена Езила.

20А ја ћу бацити три стреле украј тог камена, као да гађам белегу.

21И ево послаћу момка говорећи му: Иди, нађи стреле. Ако кажем момку: Ето стреле су за тобом овамо ближе, дигни их; тада дођи, добро је по те, и неће ти бити ништа, тако жив био Господ!

22Ако ли овако кажем момку: Ето стреле су пред тобом, тамо даље; онда иди, јер те Господ шаље.

23А за ове речи што рекосмо ја и ти, ево, Господ је сведок између мене и тебе довека.

24Потом се Давид сакри у пољу; и дође младина, и цар седе за сто да једе.

25А кад цар седе на своје место, по обичају на место код зида, Јонатан уста, а Авенир седе до Саула, а место Давидово беше празно.

26И Саул не рече ништа онај дан, јер мишљаше, догодило му се штагод, те није чист, зацело није чист.

27А сутрадан, други дан месеца, опет беше празно место Давидово, а Саул рече Јонатану сину свом: Зашто син Јесејев не дође на обед ни јуче ни данас?

28А Јонатан одговори Саулу: Врло ме је молио Давид да отиде до Витлејема,

29Рекавши: Пусти ме, јер породица наша има жртву у граду, и сам ми је брат заповедио; ако сам, дакле, нашао милост пред тобом, да отидем и видим браћу своју. Зато није дошао на царев обед.

30Тада се разгневи Саул на Јонатана, те му рече: Неваљали и непослушни сине! Зар ја не знам да си изабрао сина Јесејевог себи на срамоту и на срамоту својој неваљалој мајци?

31Јер, докле је жив син Јесејев на земљи, нећеш се утврдити ни ти ни царство твоје; зато пошљи сада и доведи га к мени, јер је заслужио смрт.

32А Јонатан одговори Саулу оцу свом и рече му: Зашто да се погуби? Шта је учинио?

33Тада се Саул баци копљем на њ да га убије. Тада виде Јонатан да је отац његов наумио убити Давида.

34И уста Јонатан од стола његовог, и ништа не једе други дан по младини; јер се забрину за Давида, што га отац осрамоти.

35А кад би ујутру, изађе Јонатан у поље у време како беше уговорио с Давидом, и с њим једно момче.

36И рече момку свом: Трчи да ми нађеш стреле које ћу пустити. И момче отрча, а он пусти стрелу преко њега.

37А кад дође момак до места куда беше застрелио Јонатан, викну Јонатан за момком говорећи: Није ли стрела даље напред?

38Још викну Јонатан за момком: Брже, не стој. И момак Јонатанов покупи стреле, и врати се господару свом.

39Али момак не знаше ништа, само Јонатан и Давид знаху шта је.

40И Јонатан даде оружје своје момку који беше с њим, и рече му: Иди, однеси у град.

41И кад момак отиде, Давид уста с јужне стране и паде ничице на земљу, и поклони се три пута, и пољубише се, и плакаше обојица, а Давид особито.

42И рече Јонатан Давиду: Иди с миром, као што смо се заклели обојица именом Господњим рекавши: Господ да је сведок између мене и тебе и између мог семена и твог семена довека. [20:43] И тако Давид уставши отиде, а Јонатан се врати у град.

← Chapter 19 Jump to: Chapter 21 →